Od svega đubreta, u nas se najviše proizvodi marvenog, i to od rogate stoke.
Nije tome ni čudo, jer i najveći siromah gleda da drži bar jednu kravicu. Ovo je đubre dobro za svaku zemlju, jer trošnu peskovitu zemlju vezuje, toplu laporaču hladi, a tešku smoljnicu troši i sitni; đubre najduže ostaje u zemlji, i deluje, dok ga ima, jednako i postojano.
Ovčije đubre jedno je od najboljih: ono je suvlje od goveđega te s toga, što je vrlo toplo, priliči bolje za ladna i teška zemljišta, koja troši, sitni i zagreva, ako leži na gomili, i u vlazi. U većim gomilama, hrpama, razvija ono toplotu od 60—70 stepeni Reomirovih.
Konjsko đubre mnogo brže deluje od ovčijega, no ne traje dugo; kad u dovoljnoj vlazi na gomili leži, vrlo brzo uzavri, i ugreje se do 50—60 stepeni Reomirovih. Konjsko je đubre dobro samo za ladne i teške zemlje, jer je uzdiže i troši, i time je otvara, da može u nju vazduh bolje prodirati.
Svinjsko je đubre hladno i sporo, i dobro je samo za tople zemlje. Zato, što je svinjska râna većinom žitka i vodena, vodeno im je i đubre. Svinje, što se hrane žirom, kukuruzom, krompirom itd., daju i bolje đubre, nego-li one, što se râne pomijama itd.
Đubre od perušadi ima u sebi najviše azotnih delova, jer se kokoši i golubovi, ćurke itd. najviše hrane zrnevljem, crvima itd. te je od perušadi i đubre najjače; ono brzo deluje, pa ga moramo zato pažljivo upotrebljavati. Dobro je ovo đubre u vlažnoj zemlji i za krastavce, dinje, u opšte za bostan, čijem se semenu po malo podmeće; izvrsno je takođe i za kupus, konoplju i lan i duvan.
Kao đubre zauzima važno mesto i bunjište; koje se pravi od zemlje, lišća, slame, pleve, dlaka, izmetina ljudskih i životinjskih i svega što se iz kuće i avlije kao đubre (smet) nečisti. — Ako hoćemo, da nam se sve te razne tvari toga đubreta, što pre sa zemljom sluče i sagoru (strunu), treba da među pojedine slojeve naspemo malo živa — negašena — kreča. Svaku gomilu takovog mešanca treba preko godine po nekoliko puta ispreturati, da pre strupe i za upotrebu sazre. Ovo je đubre dobro za svaku zemlju i za svaki usev, a naročito za povrće.
Koristimo se blagom, koje preziremo i pred nosom oko kuća trpimo, ili u vodu i druge ćor-budžake bacamo.